Intervju sa Kristinom Ivanović: „Umetnost je u svemu što sa lakoćom umemo da radimo“

Pripremila: Nataša Gavur

Mlada i uspješna violinistkinja Kristina Ivanović iz Banjaluke osnovne studije završila je na Akademiji umjetnosti u Banjaluci u klasi profesorice Maje Jokanović. Njena ljubav prema muzici javila se još u ranom djetinjstvu, gdje je već počela iskazivati svoj talenat. Master studije nastavlja na Muzičkom Konzervatorijumu „Giuseppe Tartinu“ u Trstu. Od djetinjstva je učesnik brojnih republičkih i međunarodnih festivala i takmičenja, kako u domenu klasične muzike tako i u domenu modernog pjevanja, na kojima je i osvajala visoke nagrade. Sa nepunih 13 godina 2008. godine, kao najmlađa dobitnica u istoriji grada, dobija plaketu Grada Banja Luka za ostvarenja u oblasti kulturnih aktivnosti. Od 2006. do 2009. godine, bila je voditelj najpopularnije dječije muzičke emisije „Kiki Šou“ na RTRS-u, a godine 2009. održala je cijelovečernje koncerte za djecu po celoj Republici Srpskoj. Originalno izvodi pjesmu Zavjet koja je doživjela međunarodnu slavu i milionske preglede na društvenim platformama. Trenutno je prva violina klavirskog kvinteta „Virtuoso“ u Trstu s kojim aktivno učestvuje u majstorskim radionicama, održava koncerte u Italiji i osvaja nagrade. Pored master studija violine, snima obrade u kojima uživa veliki broj slušaoca.

Nastupala si bezbroj puta na sceni, ljudi te pamte još od tvog pojavljivanja na malim ekranima u emisiji „Kiki Šou“. Postoji li neki nastup koji posebno pamtiš i zbog čega?

Pre pandemije bih sigurno spomenula „Slavjanski bazar“ kao jedan od najboljih pevačkih takmičenja u Evropi, gde sam imala priliku da pevam pred 10 000 ljudi i osvojim 3. nagradu. Ali u toku pandemije sam shvatila koliko je svaki nastup koji sam imala do sada bio poseban i samo podsećanje na mogućnost nastupanja uživo pred publikom, u meni je probudilo veliku zahvalnost za sve što sam imala pre pandemije ali još veću strast da se posvetim muzici još više kada ovo sve prođe.

Kada si počela da se posvećuješ muzici i kako si je odabrala za svoj životni poziv? Uz to, čime te je violina privukla? Ko ti je kupio prvu violinu i da li sviraš još nešto?

Sećam se trenutka kada sam odlučila da scena postane moj prijatelj na duže staze i spontano je sve krenulo ka tom pravcu. Bilo je to kada sam sa 5 godina, posmatrajući svoju braću kako nastupaju na dečijim festivalima, odlučila da se i ja oprobam u tim vodama. Nisam ni znala da li posedujem sluh ali želja koju sam tad osetila je bila jasna. A ljubav prema gudačkim instrumentima rodila se slušajući koncerte simfonijskog orkestra na televiziji sa nepunih 9 godina. Dečiji festivali, hor, muzička škola, takmičenja, postepeno su me uvlačili sve više u vrtlog beskrajne ljubavi prema muzici i posvećenosti koja se zadržala i do danas.

Moju prvu violinu na kojoj i dan danas sviram, kupili smo moji roditelji i ja, zahvaljujući honoraru od emisije „Kiki šou“. Pored violine, sviruckam po malo klavir, gitaru i violu koju trenutno učim iz znatiželje zbog srodnosti sa violinom, na master studijama. Ne bih se pohvalila da je moje sviranje ovih instrumenata na visokom nivou, jer poznajući koliko je potrebno predanosti jednom instrumentu kao npr. violini, mogu da kažem da sam samo zagrebala površinu. Ali onoliko koliko je meni potrebno, toliko i znam!

Kažu da je svirati violinu umjetnost. Šta za tebe predstavlja umjetnost?

Više stvari. Umetnost je božijih ruku delo i promisao satkana od svih plemenitih emocija koje se u nama bude pogledom na jednog čoveka, jednu sliku ili kompoziciju. Umetnost nam miluje ranjenu dušu i pruža utehu u ovom ponekad surovom svetu. Kroz nju imamo osećaj da pripadamo, upoznajemo ljubav, lepotu, mnoge tajne koje tek treba da otkrijemo. Umetnost je u svemu što sa lakoćom umemo da radimo. Za nekog je to pevanje, sviranje, slikanje, vajanje, a za nekog jednostavno umeće da voli. I po meni to jeste velika umetnost, jer danas retko ko ume iskreno i pravo da voli.

Koju kompoziciju najviše voliš svirati i da li si se nekada oprobala u komponovanju?

Kada mi je potrebno da razbistrim um, onda mi najviše prijaju kompozicije J.S.Baha. Možda bih trenutno izdvojila magičnu Frankovu sonatu za violinu i klavir koja me prosto hipnotiše svojom lepotom i dubinom koju poseduje.

U srednjoj muzičkoj školi imali smo priliku da se kroz predmet kompozicije oprobamo i u komponovanju. Klasična muzika nije nešto u čemu sam se pronašla kad je u pitanju komponovanje, ali rad na autorskoj muzici je nešto što me privlači već dugo godina i to je put koji otkrivam i dalje. Nadam se da će uroditi plodom u narednom periodu.

Trenutno si na školovanju na Konzervatorijumu u Trstu? Da li svoju karijeru planiraš nastaviti u inostranstvu?

Nažalost vreme u kojem se trenutno nalazimo nije povoljno za muzičare u bilo kojoj državi. Sada je jako teško govoriti o bilo kakvoj karijeri kada skoro celi svet stoji. Svakako ne razmišljam o rušenju mostova sa svojim gradom, naprotiv, nadam se da ću kada ovo sve prođe imati više prilika da mostove gradim još više.

Svoje pratioce na društvenim mrežama obradovala si sa nekoliko covera iz karantina. Da li možemo u neko skorije vrijeme očekivati i saradnju sa nekim muzičarima?

Iskreno, da imam manje obaveza oko fakulteta, sigurno bih mogla da se posvetim više obradama kao što je bilo u periodu dugog karantina koji se desio prošle godine. I dalje radim na drugim obradama, kako sama pa tako i u saradnji sa drugim muzičarima, ali ne brzinom kojom sam snimala ranije zbog gore navedenih obaveza, ali optimizam postoji i uskoro ćete imati priliku da čujete nove obrade od strane moje malenkosti i drugih muzičara s kojima sam sarađivala!

Poznata srpska novinarka i televizijska voditeljka Rada Đurić bila je inspirisana tvojim izvođenjem pjesme „Da sam ja netko“ gdje je dobila ideju da svoju emisiju nazove baš tim imenom. U emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem” istakla je da neko nakon pedeset godina pjeva i razumije riječi kao i oni kad su bili u tim godinama. Kakav je osjećaj biti inspiracija drugim ljudima?

Nezamisliv! Nisam imala pojma da ću ostaviti toliko jak utisak na nekog svojim pevanjem niti biti zaslužna za tako malu, ali za mene, veliku stvar. Biti inspiracija nekom se ne dešava često, ali kada se to desi, konačno počinjemo da verujemo da smo na ovom svetu došli s razlogom i da Bog ima planove za nas.

Kakvi su tvoji planovi za budućnost? Šta je to što ti daje motivaciju?

Sebe vidim u muzici, na koji način to ću tek da otkrijem. Ne želim da zapostavim violinu, a pevanje je deo mog identiteta, tako da ću tražiti rešenje kako da pomirim te dve ljubavi koje trenutno negujem i da ih spojim u jednu. Želim da snimam lepu muziku i da je delim sa ljudima koji vole da me slušaju. O dalekoj budućnosti i planovima je teško i nezahvalno govoriti, ali nadam se koncertima i realizaciji projekata koji čekaju na svoj red već skoro 2 godine.

I za kraj, šta bi Kristina danas rekla mlađoj sebi da može?

Da se ne stidi što je bila mala Kiki i da s ponosom govori to svima, jer je činila dobru stvar za sebe i za sve mališane koji su sada odrasli ljudi kao ona. Da bude hrabrija, ponekad čak i drčnija, da slobodnije izražava svoje stavove, da ne krivi sebe za tuđe greške i postupke. Da veruje svom instinktu i da ima više samopoštovanja i samopouzdanja!